POsPID - POsPID

X-vezana Agamaglobulinemija

Osnovni poremećaj kod X-vezane Agamaglobulinemije je nemogućnost prekursora/prete ča B-limfocita da sazru prvo u B-limfocite, a na kraju procesa u ćelije krvne plazme. Zbog nedostatka ovih ćelija, odgovornih za proizvodnju imunoglobulina, kod pacijenata sa XVA(XLA) se javlja težak i ozbiljan nedostatak imunoglobulina u krvi.

X-Vezanu Agamaglobulinemiju XVA (X-Linked Aglobulimaenia /XLA) prvi put je opisao dr. Ogden Bruton, 1952. godine. Ova bolest, koju nazivaju još i Brutonova Agamaglobulinemija ili Kongenitalna/Urođena Agamaglobulinemija, jedna je od prvih identifikovanih bolesti iz grupe imunodeficijencija. XVA(XLA) je nasledno obolenje koje se ogleda u tome što organizam nema sposobnost da stvara antitela, proteine koji proizvode gamaglobulin ili imunoglobulinsku frakciju krvne plazme.

Kako funkcioniše odbrambeni/imuni sistem kod zdrave osobe/zdravog organizma?

Antitela su sastavni deo odbrambenog mehanizma, kojim se organizam brani od određenih mikroorganizama (bakterija, virusa, gljivica). Antitela imaju veoma važnu ulogu pri oporavku posle infekcije i u zaštiti organizma od dobijanja iste infekcije više puta.

Postoje antitela koja su dizajnirana tako da se specifično kombinuju sa tačno određenim mikroorganizmom – nešto kao ključ i brava. Kada mikroorganizam kao što je bakterija, dospe na mucus/površinu ćelijske membrane ili prodre u telo ćelije, molekuli antitela, specifičnog ili odgovarajućeg za konkretni mikroorganizam, prilepe se za površinu mikroorganizma. Tako „prilepljeno“ antitelo, smešteno na površinu mikroorganizma, može izazvati jedan ili više efekata korisnih za organizam pacijenta (domaćina). Na primer, obzirom da neki mikroorganizmi (antigeni) pre nego što izazovu infekciju moraju da se vežu/zalepe za ćeliju-domaćina, organizam koji ima normalno razvijena antitela, poslaće svoja antitela na mesto moguće infekcije i ona će sprečiti mikroorganizam (antigen) da napadne/da se “zalepi” za ćeliju-domaćina.

Kada se veže za površinu mikroorganizma, antitelo aktivira druge sisteme odbrane organizma: na primer, aktivira grupe krvnih proteina, koji se zove serum complementi, a oni mogu direktno da ubiju bakteriju ili virus (tj. Antigen). Osim toga, bakterija kojom upravlja prilepljeno antitelo, lakši je plen za bele krvne ćelije (fagocite), koje ih prvo usisaju, a zatim i ubiju. Sve ove akcije, u zdravom organizmu, sprečavaju invaziju mikroorganizama (antigena) na tkiva u kojima mogu izazvati ozbiljne infekcije.Bazični nedostatak kod XVA(XLA) pacijenta je nesposobnost njegovog organizma da proizvodi antitela.

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Viskot-Oldrič Sindrom

Viskot-Oldrič sindrom (Wiskott-Aldrich Syndrome WAS) je imunodeficijencija koju karakteriše odsustvo i T i B limfocite, kao i nizak nivo krvnih pločica (trombocita) odgovornih za kontrolu krvarenja. Klasi čna forma Viskot-Oldrič sindroma prepoznaje se po sklonosti pacijenta ka pojačanom krvarenju (zbog sniženih krvnih pločica - trombocita), kožnim ekcemima kao i učestalim bakterijskim, virusnim i gljivičnim infekcijama. Dugoročna posmatranja i praćenja ove bolesti pokazala su povećanu incidencu (učestaliju pojavu) maligniteta, uključujući limfom i leukemiju, kao i povećanu incidencu različitih autoimunih oboljenja.

Kada je utvrđen gen koji je odgovoran za ovaj poremećaj u radu imunog sistema, postalo je jasno da su neki pomenuti simptomi, ali ne baš svi, prisutni čak i kod blažih oblika bolesti. 1937. dr Viskot je opisao tri brata kod kojih je registrovao: mali broj krvnih pločica (trombocitopenija), krvave stolice, ekceme i učestale infekcije ušiju. Sedamnaest godina kasnije,1954. dr Oldrič je pokazao da ovaj sindrom predstavlja naslednu, X-vezanu recesivnu (ponavljajuću) karakteristiku. 1950-tih i 60-tih godina identifikovan je mehanizam nastanka i funkcionisanja pomenutog poremećaja i Viskot-Oldrič sindrom (VOS/WAS) je pridružen listi primarnih imunodeficijencija.

VOS(WAS) izaziva mutacija (ili promena) gena koji stvara određeni protein. Ovaj protein je u čast naučnika nazvan VOSP/Viskot-Oldrič Sindrom Protein (ili WASP/ Wiskott - Aldrich Syndrome Protein), smešten je u kraćoj grani X hromozoma. Većina ovih mutacija je “jedinstvena”, što znači da skoro svaka porodica ima svoju karakterističnu mutaciju gena. Ako je mutacija snažna i ako u potpunosti ometa gen u proizvodnji VOSProteina, pacijent ima klasičnu, tešku formu Viskot Oldrič Sindroma (WAS). Nasuprot tome, ukoliko gen ipak uspeva da proizvede neku količinu VOSProteina, javljaju se blaže forme oboljenja.

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Sindrom Povišenog IgE

Sindrom Povišenog IgE (SPIE/ HIES) je kompleksni urođeni poreme ćaj funkcije imunog sistema ili pri marno imunodeficijentni poremećaj, koga karakteriše ceo spektar abnor malnosti imunog sistema, kostiju, ve zivnih tkiva i zuba. Uzrok SPIE/HIESa je nepoznat. Ovaj poremećaj je poznat i pod nazivom Jovov Sindrom ili ``Job Syndrome``, zbog toga što se na koži javljaju gnojni čirevi, što je glavna karakteristika a podseća na biblijski lik Jov-a koga je Đavo obuzeo „bolnim čirevima od vrhova prstiju do krune na glavi“. Sindrom Povišenog Imunoglobulina E je od početka opisan kao trijadna klinička slika koja uključuje: potkož ne čireve, epizode komplikovane pneumonije i vrlo visok nivo IgE.

Istorija bolesti

Davis, Schaller i Wedgewood (1966)su prvi prijavili dve crvenokose devojčice svetle puti sa čestim epi zodama pneumonije, ekcemima kao ospama i potkožnim čirevima koji se pojavljuju u ciklusima, prepoznatlji vim po nedostatku toplote, crvenila ili osetljivosti oko njih. Sindrom je kasnije definisao i pojasnio Buckley (1972) koji je primetio slične infe kcije kod dva dečaka, takođe sa karak terističnim facijalnim izgledom i vrlo visokim nivoima IgE. Prateći ovaj izveštaj, visok nivo IgE pronađen je i kod dve devojčice, pokazujući tako da su “Job Syndrome” i “Buckley Syndrome” zapravo isto stanje.

Klinička slika

U poslednjoj deceniji, obimna i iscrpna studija o SPIE/HIES upotpu nila je kliničku sliku ovog pore mećaja. Studija je, takođe, pokazala da stepen komleksnosti različitih kliničkih simptoma zavisi od starosti i da se razlikuje od osobe do osobe, čak i unutar iste porodice.

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Selektivni nedostatak IgA

Osobe sa Selektivnim nedostatkom IgA pate od nedostatka imunoglobulina A, ali obično imaju normalne vrednosti drugih imunoglobulina. Mnogi ljudi koji su zahvaćeni ovim poremećajem nemaju znake bolesti. Kod nekih drugih, ipak, mogu se razviti značajni klinički problemi. Se-lektivni nedostatak IgA relativ-no je čest kod stanovnika Kavkaza.

Selektivni nedostatak IgA pred stavlja potpuno odsustvo IgA vrste imunoglobulina u krvi i sekretima. Postoji 5 tipova (klasa) imunoglobu lina, tj. antitela, u krvi: IgG, IgA, IgM, IgD i IgE. Najzastupljeniji u krvi su imunoglobulini tipa G (IgG), za tim M (IgM) i A (IgA). Imunoglobulin tipa D (IgD) je prisutan u mnogo manjoj količini, a imunoglobulin tipa E (IgE) je prisutan u krvi svega nekoli ko minuta.

Od svih ovih klasa imunoglobu lina, prevashodno nas od infekcije štite IgG i IgM. Takođe je važno na pomenuti da je telo zaštićeno od štetnih uticaja iz okruženja preko površina koje su tim uticajima iz ložene. To su pre svega mukozne površine: usta, uši, sinusi i nos, grlo, respiratorni putevi (bez pluća), gastrointestinalni trakt, oči i genitalije. Ukoliko bi se sve naše mukozne površine raširile u jednu ravan mogle bi pokriti povr šinu veličine jednog ili jednog i po teniskog terena, tako da je značaj IgA antitela u zaštiti naših mukoznih površina izuzetno veliki. Naša an titela ili imunoglobulini tipa A (IgA) transportuju se do mukoznih površina pomoću sekreta. Oni igraju ključnu ulogu u zaštiti ovih povr šina od infekcije, mada se i drugi imunoglobulini mogu pronaći u sekretima, doduše u mnogo manjoj koli čini nego IgA. Zbog toga je IgA poznat i kao sekretorno antitelo.

IgA ima neke specifične hemijske karakteristike. U sekretima je prisu tan u obiku dva molekula vezana za komponentu koja se zove „J lanac“ (J od joining/udruživanje). Da bi se ova antitela izlučila, moraju biti veza na za još jedan molekul nazvan “se kretorni deo” (secretory piece). Dakle, IgA antitelo koje štiti naše mukozne površine sastoji se zapravo od dva IgA molekula udružena sa J lancem i vezana za sekretorni deo.

Iako osobe sa Selektivnim nedo statkom IgA ne proizvode IgA antite la, oni proizvode sve druge klase imunoglobulina. Takođe, funkcija njihovih T-limfocita, fagocitnih ćelija i sistema komplementa je nor malna. Zbog toga je ovaj poremećaj do bio naziv Selektivni nedostatak IgA.

Uzroci selektivnog nedostatkom IgA su nepoznati. Najverovatnije postoji čitav niz uzroka i oni mogu varirati od osobe do osobe.

Nizak nivo serumskog IgA (u krvi) ili potpuno odsustvo serumskog IgA veoma je česta pojava. Takođe, većina ljudi sa niskim nivoom IgA nema vidljive znake bolesti . Ipak, neki ljudi sa niskim nivoom serum skih IgA imaju kliničku sliku veoma sličnu kliničkoj slici osoba sa Op štom promenljivom imunodefici jencijom.

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Teška kombinovana imunodeficijencija

Teška kombinovana imunodeficijencija-TKI (Severe Combined ImmunoDeficiency SCID) je redak oblik primarne imunodeficijencije kod koga postoji kombinovani nedostatak funkcije T i B limfocita (a kod mnogih slučajeva i odsustvo funkcije NK limfocita ili prirodnih ubica mikroorganizama). Čitav niz različitih genetskih oštećenja može uzrokovati pojavu Teške Kombinovane Imunodeficijencije (SCID). Ona dovode do ekstremne osetljivosti organizma na mikroorganizme (antigene) i veoma ozbiljnih infekcija. Ovo se svakako smatra najozbiljnijim primarnim nedostatkom imuniteta ili najozbiljnijom primarnom imunodeficijencijom. Srećom, efektivni medicinski tretmani kao što je transplatacija koštane srži, doprinose lečenju ovog poremećaja a budućnost obećava i više, zahvaljujući genetskoj terapiji.

Trenutno je poznato 12 genetskih uzročnika TKI(SCID) i mada uzročnici variraju, kod svih je prisutan nedostatak funkcije T I B ćelija/limfocita.

Nedostatak običnog gama lanca 6 različitih citokinskih receptora (Deficiency of the Common Gamma Chain of 6 different Cytokine Receptors)

Najčešći oblik TKI(SCID), koji pogađa blizu 45% slučajeva, nastaje zbog mutacije gena smeštenog na X hromozomu, odgovornog za lanac receptora faktora rasta T ćelija i faktora rasta drugih ćelija. Određen je kao c receptor, a bliže se opisuje u okviru običnog gama lanca.

Mutacija ovog gena rezultira veoma niskim brojem T-limfocita i NK-limfocita, dok su B-limfociti prisutni u velikom broju (takozvani T- B+ NK fenotip) ili (T-B+ NK- phenotype). I pored velikog broja, B-limfociti ne funkcionišu normalno, jer nema T-limfocita koji su njihova podrška, koji im pomažu da normalno funkcionišu. Ovaj nedostatak se nasleđuje kao X-vezana recesivna karakteristika (ponavlja se iz generacije u generaciju). Ovaj oblik TKI(SCID) pogađa samo muškarce, ali žene mogu biti prenosioci poremećaja svakom novorođenom muškom detetu, sa verovatnoćom 1 : 2 (ili 50%).

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Nedostatak subklase IG

Imunoglobulini se razvrstavaju u pet klasa: IgG, IgA, IgM, IgD i IgE. IgG klasu imunoglobulina čine četiri različite podklase – tzv. IgG podklase/subklase. Za pacijente kod kojih se javlja potpuni nedostatak ili veoma nizak nivo jedne ili dve podklase imunoglobulina G (IgG), a vrednosti drugih imunoglobulina su normalne, kažemo da pate ili boluju od urođenog nedo statka podklasa IgG (IgG Subclass Immunodeficiency).

Antitela koja štite organizam od izazivača infekcija (antigeni – bakterije, virusi, gljivice i drugi mikroorganizmi) sastoje se od proteina koji se zovu imunoglobulini. Postoji pet klasa imunoglobulina: IgG, IgA, IgM, IgD i IgE. Većina anti tela koja se nalaze u krvi i telesnim tečnostima su IgG tipa. IgG klasa imunoglobulina sastoji se od četiri različite subklase - tzv. IgG subkla se, a to su: IgG1, IgG2, IgG3 i IgG4. .

Za pacijente koji pate od čestih infekcija zbog nedostatka ili veo-ma niskog nivoa jedne ili dve subklase imunoglobulina G, a imaju nor-malne vrednosti drugih imunoglobu-lina, uključujući i ukupni IgG, kažemo da boluju od Nedostatka subklasa imunoglobulina G (IgG).

Mada sve subklase IgG sadrže an-titela, svaka od njih ima drugačiju funkciju u odbrani organizma od infekcije. Na primer, IgG1 i IgG3 subklase su bogate antitelima koji se suprotstavljaju proteinima-toksinima, koje proizvode bakterije difterija i tetanus; bogate su i an-titelima protiv viralnih proteina. Nasuprot tome, antitela/imunoglo-bulini tipa IgG2 se bore protiv po-lisaharida (složeni šećeri) koji bakterija (npr. Pneumococcus ili Heamophilus influenzae). Od ukupne količine IgG koja cirkuliše u krvo toku 60-70% čine IgG1, 20-30% IgG2, 5-8% IgG3 i 1-3% IgG4. Količina različitih IgG subklasa u krvi vari-ra sa godinama. Na primer, IgG1 i IgG3 dostižu nivo odraslih osoba već u 5-7 godini starosti, dok nivoi IgG2 i IgG4 rastu malo sporije, tako da tek sa 10 godina života dostižu nivo odraslih osoba. Kod mlađe dece, sposobnost da proizvode anti-tela na polisaharide koji se nalaze na površini nekih bakterija, tj. an-titela IgG2 subklase, razvija se mnogo sporije nego sposobnost da proizvode antitela na proteine. Ovi faktori se moraju uzeti u obzir pre nego što se dijagnostikuje nedo - statak ili nizak nivo subklasa IgG.

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Sindrom povišenog IgM

Sindrom povišenog IgM (Hyper IgM Syndrome) karakteriše nemogućnost imunog sistema u organizmu pacijenta da u vreme odbrane od različitih mikroorganizama koji ga napadaju, preusmeri proizvodnju antitela (tj. imunoglobulina) sa imunoglobulina M (IgM) na imunoglobuline G, A ili E (IgG, IgA,IgE). Kao rezultat, javlja se smanjena koncentracija IgG i IgA i normalna ili povećana koncentracija IgM u organizmu ovih pacijenata. Brojni genetski faktori mogu uzrokovati pojavu Sindroma povišenog IgM (Hyper IgM Syndrome). Najčešći oblik ovog sindroma je naslednog karaktera, prenosi se preko X hromozoma i pogađa samo dečake. Ostali oblici se nasleđuju uglavnom autozomalnim odstupanjem (autozomal recessive), a pogađaju i dečake i devojčice.

Kod pacijenata sa Sindromom povišenog IgM, B limfociti ( celije - prenosnici antitela do mesta infekcije) mogu i sami da proizvode antitela tipa IgM, ali uz određenu pomoć T limfocita (ove ćelije uništavaju mikroorganizam/antigen-izazivač infekcije, pa ih još zovu „čelije ubice“); pomoć je potrebna upravo prilikom preusmeravanja proizvodnje antitela sa IgM na IgG, IgA ili IgE. Kada ovaj mehanizam ne funkcioniše javlja se

Sindrom povišenog IgM sa mnoštvom različitih genetskih defekata koji pogađaju interakciju između T i B limfocita. Najčešća forma Hyper IgM sindroma (Hyper IgMS) odlikuje se poremećajem ili potpunim nedostatkom određenog proteina koji se nalazi na površini aktiviranog T limfocita. Taj protein se zove “CD40 ligand” i on se zapravo vezuje za protein na površini B limfocita koji se takođe zove CD40. Ligand CD40 nastaje pod uticajem gena koji se nalazi na X hromozomu. Kod pacijenata sa Sindromom povišenog IgM (Hyper IgMS) ovaj gen je oštećen, zbog čega se ova primarna imunodeficijencija nasleđuje recesivno kao X vezana i obično se može ispoljiti samo kod dečaka. Usled nedostatka CD40 liganda, T limfociti kod ovih pacijenata, nisu u mogućnosti da utiču na B limfocite da preusmere proizvodnju antitiela sa IgM na IgG, IgA ili IgE. Takođe, ligand CD40 je važan i za druge funkcije T limfocita, tako da pacijenti sa X vezanim sindromom povišenog IgM (X-HIM) imaju poremećaje i nekih drugih (npr. Zaštitnih) funkcija T limfocita.

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Di-Džordž sindrom

Di-Džordž Sindrom spada u grupu primarnih imunodeficijencija koja je uzrokovana abnormalnom migra cijom i razvojem određenih ćelija i tkiva tokom fetalnog perioda. Kao deo razvojnog poremećaja javlja se disfunkcija štitne žlezde i smanjena produkcija T-limfocita što rezultuje ponovljenim infek cijama.

Di-Džordž Sindrom predstavlja oblik primarne imunodeficijencije koja je uzrokovana abnormalnom mi gracijom i razvojem određenih ćelija i tkiva tokom rasta i diferencijacije fetusa. Često se dešava da se iz jedne grupe embrionalnih ćelija razviju različita tkiva i organi, koja kasnije, kod potpuno formiranog deteta, ne moraju biti u direktnoj vezi.

Većina, ali ne svi pacijenti sa Di-Džordž Sindromom, imaju malu deleciju (brisanje) na specifičnom delu hromozoma broj 22 na poziciji 22q11.2. Drugo ime za ovaj Sindrom je Sindrom delecije hromozoma 22q11.2. Kod pacijenata sa Di-Džordž Sindro-mom ne obolevaju uvek isti organi i simptomi nisu uvek jednaki. Dešava se da određeni organ nema nikakve simptome ili su simptomi toliko slabo primetni da se čini kao da je taj organ potpuno zdrav.

Ceo tekst možete preuzeti klikom na ikonu

Još članaka...

Lečenje PIDa

Najpre pažljivo doziranim odgovarajućim antibioticima za česte ponovljene infekcije gornjih i donjih disajnih puteva čime se bitno popravlja kvalitet života pacijenta i porodice.

Opširnije